DVORIŠTA MOĆI (3)

Dovedoše me po mraku i uđosmo unutra.Dočeka me prigušeno svijetlo masne sijalice isflekane muvama i obložene novinom.Sa tek ofarbanih zidova dopirao je jak miris masne boje.Imao sam nepuno devet i nijesam shvatao zašto smo tu kad nam je tamo bilo bolje. Puno bolje.Zaspah.Ili sam mislio da sanjam i da ću se se probuditi u mojoj sobi s pogledom na krovove.Ustah s nekom čudnom jezom u stomaku. Kao nespreman đak pred nenajavljeni kontrolni.U dnevnoj sobi koja je bila i kuhinja i trpezarija ugledah komšije kako piju kafu. Malo mi čudno da tako rano dolaze. Ali ovo je neka druga planeta. Izađoh ispred da osmotrim gdje sam.Dugačka, zelena, prizemna zgrada. Stan do stana. Svi širom otvoreni.Ispred svakog šupa. Sklepane od dasaka i iskrpljene limom. Iz jedne viri dim i obješeno meso, iz druge drva i zarđali točak, ispred treće ogledalo sa četkom i aparatom za brijanje na debeloj trupini.Iza, svakom po bašta. Parče zemlje sa parčetom neba. Naša, pokrivena grožđem i zasađena peršunom, sitnim paprikama i zelenim paradajzom. Miris tvrdih kolača na štampu, pokrivenih šarenom krpom, vruće pite stavljene na prozor da se hladi, kuvanog mesa i šištećeg ekspres lonca, opranog veša na vjetru i mirisa deterdženta, rastavljene šege i gustog ulja, prosutog benzina iz poštanskog motora. Koliko života pod jednim krovom..I najbolja stvar.Nijesam se često kupao i niko nije vodio računa gdje sam i jesam li prljav. Provlačili smo se kroz lavirint gusto zbijenih kuća, šupa i garaža, lutali okolo, sakupljali paučinu i istraživali. Družili se, igrali, smijali, jeli jedni kod drugih. Radovali se svakom danu i svakom trenu.Željeznički pragovi.Izbušeni lavori.Rebrasti čučavci.Mesara na ćošku.Česma na poljani.Topole u parku.Njen balkon u staklu.I poziv na ručak.Ne volim grašak.I ne volim kad moram da volim.A volio sam.I nijesam morao..(Posvećeno jednoj Ani sa čudnim nosem i kratkom plavom kosom.)