FLOR DE LUA

− Hoćeš sa mnom?− Hoću. − odgovorih, ne pitajući kuda.− Moram na par dana do Trebinja. Bićemo u kući mog ujaka. Treba da pokupimo neke stvari. Imamo gdje da spavamo, ponijećemo nešto da jedemo, prevoz je uračunat u cijenu.− Ne moraš da me ubjeđuješ. Kad idemo?− Evo sad. − i spusti slušalicu.Koliko smo samo prešli s tom bijelom sto-dvajes-osmicom..Grad koji miriše na more.Kuća na brdu.I pored gusto načičkanih lego kocki okolo, izgleda nekako usamljeno. Škure sa potkorušenom farbom, staza prekrivena zemljom i lišćem, mesingana česma okićena paučinom. Kamena statua. A veranda u staklu sa šarama boje ćilibara.Nagrnuše emocije niotkud.Zapahnu nas miris ustajalog vazduha. Otvorismo prozore i pustismo sunce.Stavismo meso na tiganj da cvrči i pjevuši zajedno sa zrikavcima vani.Glasovi, mirisi, zvukovi..Kuća oživlje.Promaja se lijeno poigrava zavjesama, pa ih čas izbaci vani, čas vrati unutra.Pretovarismo se.Istruže put, pa ogladni čovjek.Sjedimo ispred, gladimo stomake ko dvije trudnice i posmatramo grad.− Nijesmo dolazili ovdje godinama.. od kako je ujak nestao. − reče.− Bio inženjer. Radio po Dalekom istoku, gradio brane. Samo jednom godišnje bi dolazio ovamo.Ćutim. Uspavasmo se.Spušta se mrak.Uđosmo.Zapazih stereo uređaj i gomilu kaseta u ćošku.Brk mi se smiješi.Izvukoh ga i spojih. Ogroman je.Preturam..Amália Rodrigues.Flor de lua..Puštam je da me opije.. zaljubljujem se.Užarene lampe vire iz pojačala.Osjećam toplinu. Ježim se u talasima.− Uzmi je slobodno.− Stvarno?− Pa da.Slušam je u povratku. Držim je u ruci. Mjesec uperio far. Vidi se ko da je dan. Nismo ništa zaboravili. Na sicu pozadi, album sa slikama za njegovu majku.Kaseta za mene.− Daj, miči tu Anomaliju! Uši mi odvali!− Nemoj tako, Gagarine.. To je fado! Portugal!− Stavi Bajagu, pliziram te!Imam tu kasetu i dan-danas.Prešišala je pola vijeka.Ja, isto.Tada je imala dvadeset jednu.Ja, isto.Stavim je ponekad u kasetofon.Ne baš često.Kada se duša prepuni paśaluka.Odslušam, otplačem, i izađem na ulicu.Lijepo mi je.Smijem se glasno.