Zanoktica

    Iz starog ruskog kamiona s njuškom izviri mršava muška noga. Pažnju mi privukoše ožiljci, mnogo njih. Radio sam tada u jednom kombinatu za preradu drveta. Balvani bi dolazili a odlazio bi furnir i  građa. Obožavao sam podjednako miris rezane borovine i parene bukovine. Bijaše prigrijalo. Skelet u bermudama se sporo izvlačio iz kabine.

 "Gde treba da istovarim?"- upita nekako mrzovoljno.

   Preda mnom se ukaza visoki kostur pokriven čaprom.

  "Vidiš onog krupnog, brkatog, što se capinom bori s balvanima? E, tamo."

   Ode.

   Bijaše vrijeme doručku i taman sam se spremao da "opuvam" jedan džinovski sendvič od pola ljeba. Menza nije radila, pa ovo malo "osuđenika" što je ostalo u firmi snalazilo se kako je ko umio i znao; neko bi odlazio u obližnju šupu uz samu fabriku na kuvana jaja, pivo i kikiriki, neko u malu limenu prodavnicu na sendvič a mnogi bi donosili od kuće ako bi šta imali. Grdno je bilo dolaziti na posao otkad je restoran prestao da radi. Plate su hronično kasnile.

   Ispred sušara gdje sam radio bio je minijaturni park. Jedna klupa, bor, dvije smrče i dosta hlada. Zavukao bih ruku u toplu polovinu, izvukao sredinu i napravio rupu; zatim bih naređao jeftine salame i sira unutra i začepio sredinom sendvič.

  Čovjek sa ožiljcima se približavao.

 "Mogu li se skloniti u ladovinu dok ovi istovare kamion, izgore se!"

 "Naravno."

 "Okle si, prijatelju?"

 "Iz Bosne."

   Ponudih mu da uzme parče.

 "Ne mogu... slabo ti ja jedem. Jednom dnevno... i to samo uveče. A i to rijetko."

   Htjedoh da se našalim i da mu kažem da je zato mršav, ali stariji je, ne ide, tek smo se upoznali. A i ti ožiljci koji vire ispod uske košulje i bermuda...

   Uhvati mi pogled.

  "Uspomene iz rata."- odgovori da zadovolji moju znatiželju.

  "Bio u logoru. Mučili... nema toga što mi nisu radili. Dva sina mi ubili. Ostali žena i ja. Sigurno se sad pitaš zašto još živim.  Šta je razlog?"

  "Živim da me boli, prijatelju. Eto zato. Bol je moja hrana i moj vazduh."

   Ja iako gladan, ne pada mi na pamet da jedem. Ne mogu. Dok priča na njegovom licu ne primjećujem ništa, nikakvu emociju. Ni mržnju, ni bol, ni tugu. Ništa.

   Dolazi Čupo znojav i umoran, sjeda pored i sluša. Uključuje se u priču.

  "Da te pitam nešto. prijatelju... reci mi šta ti je bilo najteže? Mislim, od svih tih mučenja tamo. Baš me zanima."

   Meni neprijatno...

  "E vidi, bilo je svega; tukli, prebijali, lomili, rezali... i tu se čovjek nekako navikne... kako da ti kažem, otupe mu čula."

  "Ali ima jedna stvar koja mi je najteže padala. Na nju ne možeš da ostaneš ravnodušan i normalan. Glad."

   Mi se pogledasmo.

  "Na mučenje glađu čovjek ne može da se navikne. Bol od gladi je potpuno drugačiji od svih ostalih. Ne može se opisati ni kakav je niti od kuda dolazi. I biva sve jači i jači... sve dok se ne onesvijestiš i ne tresneš glavom o beton. Tada bol prestaje na koji tren."

  "A onda buđenje. I opet taj bol. I traje sve dok ti ne daju nešto da pojedeš."

   Ćutimo.

   U međuvremenu ovi naši istovarili i ovaj se pokupi i ode.

  "Hoćeš ti ovaj sendvič, ne mogu ga nešto..." -upitah Čupa.

  "Sve da sam moga', posle ove priče ne mogu."- uzvrati i izgubi se u lavirintu naslaganih dasaka.

   Pored mene fabrički pas lutalica Medo. Zna on kad je vrijeme doručku, pa eto njega... ja mu tako odlomim parče pa jedemo zajedno. A nikad ne traži i ne dira hranu.

  "E, ovog puta imaš čitav sendvič. Samo krkaj!"

   Zamišljen i zagledan u šake primijetih zanokticu na malom prstu.

   Iščupah je.

   Zabolje me ka' u oko!

   Zamalo ne vrisnuh od bola.