ŽELJA

    Zapismo se ljepota taj put.. I krenusmo s ribicom i željom. Nije to bila baš ona zlatna, a ni ponajmanje obična. Bila je da kažemo srebrna. I nisu bile tri, već samo jedna želja koju je mogla da ispuni. E sad, stisni petlju baśo, pa reči..

Ajde!

Moraš da budeš sebično govno i da se ta želja tiče samo tebe. Nema vrćanja pokojnih, nema traženja para, ni činjenja nekom drugom.. Aj, ako te basta, ispljuni! Pa ko pobijedi, dobija gajbu „zidarskog“. Eno je tamo, čuči u hladnom potoku dok je dugačka trava miluje i dok se gaovice radoznalo vrte oko nje.

− Ja bi zube!

− Daj ne prdi, časti ti! Imaš ih eto silu! Bijele se ko keramičke pločice u „sindikalnom“! Nego smisli nešto originalnije.. Nešto, čime ćeš nas iznenaditi.. Veliki je ulog u pitanju. I pokaza mu ovaj prstom u vodu.

Ja poželjeh da znam da sviram bubnjeve. Ne da lupam.. Odavno sam već prolupao. Nego, baš da sviram. Tako mi nešto došlo. Kupovao sam palice više puta ali nisam ih taka prstom! Ovaj drugi, lokalni romantičar, poželje da bude nedje preko puta bivše.. Da je posmatra kad se ujutru zorom pojavi na balkonu i proteže.. Da pati, dok ona ispija kafu i zagriza kroasan.. Mazoh! Ovaj prvi zapeo za zube i ne pušta. Kaže: „Volio bih kad ih perem, da ne mogu da zviždim. Opet ga začudjeno pogledasmo.. Bože, kakva ti je to želja?!“ I on izvadi one pločevine.. Usta mu se pokupiše ko kokošija guzica. Ućutasmo..

− Mi mislili to tvoji!

− No čiji su no moji! − uzjoguni se.

− Al’ ja bi one prave..

Dobi on gajbu iz prve! Prošlo otad komad. Krenuli na neku radničku ekskurziju. Okupljanje metalurga na državnom nivou. Pao snijeg, autobus pun, pije se i pjeva.

− Majstore kesu! − viču iz „lože“.

− Bogami nema. Nego, sa’ ću vi stati, pa povraćajte do mile volje!

I stvarno ubrzo stade. Završiše, uđoše, i umiriše se. U neko doba nasta vriska..

− Stanite, stanite! Nema mi niđe žurba!

− Kasno si se śetio muro. Mora da su ti pali u snijeg dok si povraćao − viče mu kolega. Šta ću bez njih? Da srčem supu? A?! Vrći se da tražimo! Te ovaj okrenu i nazad.. Izašao čitav autobus i prevrće rukama po snijegu ko forenzičari.

− Evo je „gornja“!

− Fala ti brate moj!

Briga me za „donju“.  Ova mi je glavna.

− Evo i druge! − viče neko.

I pazi ih sad, da te zamolim −  savjetuje ga vozač.. Nećemo nikad stići ako ovako nastavimo.

U neko doba primiriše se i zaspaše na zadnjim stepenicama. Dođosmo i kako se otvoriše vrata, ova dvojica ispadoše ko dva džaka krtole.

− Ajde, budite se, stigli smo!