PLANINA U CENTRU

E ne bi je dao za Iškov mercedes!

Ne, vjeru ti dajem!!

Grdan dan bio juče..

Težak i tmuran.

Guši i steže za vrat, a na grudi se navalio svom težinom.

Oboriše me neke misli, pa mi ne daju da udahnem ko čeljade. Jedva dočekah prvi mrak i pobjegoh u krevet.

Zaspah rano, ustah još ranije.

Ne bijaše ni krenulo da sviće..

Pogledah na sat, tri..

Vagam, da li da ustanem ili da se pritajim dok ne prođe..

Makoh krmelj, popih kafu i zajahah točak.

Pravac šuma.

Jedino brdo u gradu.

Planina u centru..

Igličasto klekovo grmlje i oštri listovi paprati brane svoju teritoriju.

Neka fina kiša krenula da rominja.. Onako, po mom meraku, sitna i tiha, bocka po usnama i obrazima.

Na samom ulazu stidljivo viri zarđala tabla na kojoj se jedva može pročitati: „Rezervat“.

Valjda je nekad bio za životinje.

Ali vremena se mijenjaju..

Divljači nema, ako ne računamo ptice, pse lutalice i po kojeg ovakvog kao ja.

Jutro se otima i sunce izviruje kroz rijetko granje..

Progrijava!

Para se diže praveći trakaste sjenke između stabala..

A dan zamirisa na nju..

Na njenu kosu i kožu..

Na njen glas..

Vratih se kući i opet legoh. Još topla..

Njene butine griju mi stomak.. Nježno joj bradom češkam rame.. Noge nam upetljane ko vinova loza.. Stežem je rukama da mi je još bliže..

Tonemo lagano..

Ima li išta ljepše od pokisle proljećne šume..

Ima − Ona.