OPSESIJA

     Ukrala je taj nos od Marlon Branda, a kosu od Ketrin Denev. Nije mogla bolje. Ostalo je bilo njeno. A ovo prvo bilo je dovoljno da mi pomuti razum, da uzburka misli, da udari u želudac.

Trebao je samo tren..

Da prođem tik uz nju..

Da je očešem ramenom..

Da se okrene i vidim pogled..

Koje nebo u očima!

Da sam samo imao tada dvogled..

Pa da je ispratim dok nestaje ulicom..

Nije mi ništa bilo važno. Ni to što je bila nečija žena i majka, niti što je nijesam poznavao.. Bitan je bio taj osjećaj koji me je vukao po zemlji. I ne znam šta je to pobataljeno kod mene što volim  „felerične“ noseve, precizno oštećene.. Svoj ne volim, iako je pozamašno izdeformisan, što u stranu što naniže, davno, na jednom klizalištu.. I otkud uopšte ta opsesija njima? U ovoj udaljenoj zemlji svi su isti.. Mali i pravilni.. nekako dosadni i besprični. Smiješno mi kako sam nekad trčao za njima. A kad osvojiš jedan, osvojio si svaki.

Kod nas je drugačije.. Taman pomisliš da znaš, a onda shvatiš da ništa ne znaš. Da se promijenio dok si ti gledao i mislio. Dobih bocu pića iz najsiromašnije evropske zemlje. Krenuh u istraživanje barika i iznenadih se. Bolji konjak u životu nisam pio! A pio sam mnoge, vjerujte mi. Pa da.. najljepši cvjetovi u pustinji rastu. Mislio sam samo koju kap, da osjetim, da me pogura..

Opuvah pola od pola..

I bi mi nekako slatko..

Kiša rastopi snijeg..

I dušu moju od bola.

Pi, što mi ovo šće!

Probudih se sa ovom pričom ispod one poznate Londonske ćuprije.

Pomozite mi reći..