SEDAM GODINA

Strča niz skaline i zapljusnu me svojim sokovima ko kofom punom vode. Ostah zatečen i mokar.

− Čekaj!! Stani malo..

− Što je? Šta oćeš?! − reče pomalo ljutito. E taj sam „začin“ na njenom licu baš volio. Nagužvala bi čelo, podigla obrvu, zategla krajeve usnana i unijela se. Razoruža me za tren. Jedva povratih dah i krenuh da pričam.

− Ništa... Samo mi daj griz, crkla ne!

− Ne dam!!

− Samo da zagrizem tu jedrinu.. Ne moram tamo gdje se vidi.

− A đe se to ne vidi?

− Pa..

− Daj mi barem liz.. Vrat? Uvo?

− Ne dam ti ni to.

− A šta mi onda daš?

− Mačku da pomazim?

− Nije mačka..

− Mačke su odavno izašle iz mode.

− Đe živiš ti?!

− U prošlosti..

− I pomilovana je ona dovoljno, ne śekiraj se..

− Rekla sam ti to već milion puta; Prvo potpiši, pa onda vozi do mile volje.

− Aaaa.. Ne ide to tako.. A i skupo me ispadne..

− Kako skupo kad je džabe?

− Zamisli je ova moja tvrdnja, i promijeni u trenu izraz.

− Pa i nije..

− Nemoj da se ljutiš.. Kad kupuješ auto s placa, moraš prvo da ga provizaš, previzitaš, poćeraš kod majstora na kanal, prije nego potpišeš ugovor.

− Pa je li tako?

(Ćuti i duri se i dalje)

− Ja nisam auto! Sedam godina te prosim.

− Eno. Ne ide to tako, mićka. Ne možeš ti mene da prosiš. Moram prvo ja tebe.

− Pa kad ti nećeš..

− I što si to udžigljio..

− Ja ti svakog ljeta kaliram ko seoski mačak. Vrućine i morska hrana utiču da se usučem ko ženska čarapa. Kad se zakašljem, držim se za gaće da mi ne spadnu. (I dalje ne mogu da joj izmamim osmijeh.)

− Neozbiljan si.

− Pridignu sise, povuče uvis ionako kratku suknju, zabaci kosu i nesta.

Svaki put mi tako kad se sretnemo.. Popričamo, ona ode, ja ostanem da je gledam.. I prolaze dani, mjeseci..

Sedam godina!

Zar ima toliko?!

Pratim je okom snajperiste..

Gledam je kako njiše..

Prava krstarica!

Pa đe iz puške na takvo čudo mrčo..

Muči!!