Zlatna krila

 Bilo je vrijeme redova.

   Red za vareniku, red za gorivo, red za kafu, za ulje, za pilad i tako redom. Prodavnice hrane su izgledale kao stara napuštena skladišta. Po par buđavih artikala na policama koje niko nije htio i to je to. Oživjele bi jedino tada kada dođe nešto i kad se napravi gužva. O radnjama za prodaju tehnike da ne pričam.. polumračni muzeji sa jednim gramofonom, građevinskim kolicima i par lopata.

   Jedini bijeg iz tog sivila bijaše Rai Uno i MTV. Gledali smo život a živjeli bijedu. Bio sam tako zaluđen zapadom da sam čvrsto odlučio da idem tamo i nađem sebi ženu koja će ličiti na tamnoputu voditeljku Lisu Jansen. Ali o tome ću drugi put.

   Da mi je onda neko ponudio govno sa zapada, ali fino upakovano, onako kao što to samo oni znaju - pojeo bih ga u slast, prije nego najljepši kolač sa naših prostora!

   U glavni grad se nije išlo bez velike nevolje. Ili volje. Hiljadu kilometara tamo-amo. Baš kao i danas i tada sam petljao oko foto-aparata. Zaradih nešto para čišćeći krug Željezare i kupih polovnu “Prakticu”, koja se ubrzo pokvari. Pade mi jedne prilike, dobi potres mozga i prestade da radi. Nije joj bilo lijeka niđe prije Beograda. Baš u to vrijeme čusmo da se otvorio veliki McDonalds  na Terazijama. Eto, više nego dovoljno razloga za put.  Da opravimo ovog nesretnika što sam ga pazio više nego sebe i da po prvi put probamo američku hranu. Pozvah druga, spakovasmo “bolesnika” u kutiju od cipela i pravac željeznička!

   Plan puta je bio ovakav: krećemo u deset sati uveče, dolazimo tamo ujutro, ostavljamo aparat kod servisera, jedemo hamburgere, pokupimo makinu i palimo nazad. Kući smo do ujutro. I naravno, niko da ne zna za ovo.

   Dođosmo! Uđosmo! Miris zapada! Naoštrili se nas dvojica, nismo od sinoć ništa jeli, platismo, shvatismo... Kutije šarene, lijepe, velike... u jednoj  nešto malo, plastično, okruglo... u oko da stane. U drugoj  pržena krtola... svaka ista i ko olovka prava i dugačka. Izađosmo i za sobom ponesosmo miris mašinskog ulja što čitav restoran na njega zaudara.

   "E ovo je hrana, batoo! A ne ko ona kod nas dolje, pi! Svaki dan bih jeo ovo i pio pepsi!" Izgovorih to, ne baš siguran u to što zborim. "A viđe li života ti one lepinje! Ni jednu tačku ni ogrebotinu nemaju! Kao da ih je neko šmirgla’ najsitnijim papirom, onim za kola, pa ih onda lakirao."

   Serviser mangup, snimio nas da moramo brzo nazad, da smo odnekud daleko, pa uračunao u cijenu i knjige djeci i ženi cipele. Odra’ nas ko Musa jarca! Svaki dinar nam uze!

   Mi gladni na stanici. Čekamo voz. A zamirisale pljeskavice iz obližnjeg kioska ko za inat, pa mi se čini gdje god se pomjerimo onaj miris ide za na nama ko izgubljeno kuče. Preturamo po džepovima... povratna karta i nešto sitnine što nam je preteklo... imamo tačno za dvije. 

  "Šta ćete od priloga?"

   "Od svega pomalo!"

   Držimo sa obje ruke ono čudo nalik na kornjaču... lepinja vruća, nabrekla, curi na sve strane, pljeskavica prs’ debela! Ukusno... mmmmm...

   Pogledasmo se i nasmijasmo.

  "Što kolijevka zaljulja, to motika zatrpa!" - reče mi jednom drugarica.