Džigarica

   Dragutin je bio dobar ka’ ljeb i čovjek o svom poslu. Radio je u pošti a živio na selu sa ženom, majkom, neudatom sestrom i djecom, koju nisi mogao prebrojati. U to vrijeme većina poštara je obavljala posao pješke ili na biciklu, a on je zbog telegrama i sudskih poziva dužio motor.

   Njegov radni dan počinjao je rano, prije svitanja, jer morao je živo namiriti, očistiti štalu pa tek onda krenuti na posao. Uveče bi se vraćao kasno, umoran i pripit. I tako godinama. U potpunom mraku  šarao bi žižak njegovog fara krivinama seoskog puta a reski zvug “petnaestice” parao bi tišinu. Djeca bi ga čula i po tmuši onako bosonoga istrčala na mali proplanak isped kuće, čekajući da vide šta im je donio. Obično bi to bile neke stvari kojih na selu nema - žvake, lize, medenjaci, paštete, bijeli  hljeb... A onda bi zvuk motora zamijenio dječji žagor, ušli bi u kuću i pričali na sav  glas dugo u noć. Djeca bi se zabavila slatkišima a njih četvoro vijestima. On im je bio i radio i televizor. Pričao bi im šta se po gradu i okolnim selima dešava, ko je jedva živ, ko nije, kome se krava otelila i još dosta toga. I kada bi se završio "dnevnik" i savladao ga umor, zaspao bi onako sjedeći, sa nogama u lavoru, sve dok se sam ne bi probudio u neko doba  i pošao u krevet. Dugo bi sijalica ispred tinjala u noć dok je jutro ne bi zasjenilo. Kuća je bila na samštini, uz prisojnu stranu blizu šume i prvi sunčevi zraci bi nju obasjali. I sve bi opet bilo isto. Prvo štala, pa stoka, pa motorom na posao.

   Tog dana bi plata. I u povratku svrati do kafane malo sa društvom da popije koju, pa do mesare da uzme malo džigerice ukućanima, da ih iznenadi. Znao je da kaže njegovim na poslu: "Kad mene moja žena spremi džigaricu - ja se gušim!" I još neke stvari potrgova u prodavnici pored, pa pravac kući. Usput svrati u još jednu kafanu i popi baš dosta. Jedva se pope na motor, potrpa cegere i nestade u noć. Duvao je neki hladan vjetar u prsa, provlačio se između dugmadi na jakni i gurao cegere u prednji točak. Na jednoj krivini se zatetura i zamalo ne pade. Nekako ustavi, potrpa sve one stvari ispod sica, okrenu i zakopča jaknu naopačke, kao doktor kad operiše, tako da mu je toplije i stavi onu zamotanu džigericu u njedra. I nastavi vožnju. Njegovi su odavno brinuli što ga nema. Djeca su stajala i čekala da se pojavi. I baš nedje blizu kuće, promaši krivinu, skliznu sa motora, udari glavom u banderu i osta bez svijesti.

   Ču se prasak i mališani prvi otrčaše u mrak. Motor je još radio i far je osvjetljavao prizor. Uz vrisku i plač vratiše se kući. "Majkoo! Majkooo! Tajo pao s motora! Ne mrda! Glava mu se okrenula naopačke i meso mu se vidi!" -dodaje jedno od njih. "Svuda okolo krv! "

   Njih tri otrčaše niz brdo, udarajući se šakama po glavi i prsima.

   Motor na jednoj, on na drugoj strani puta a stvari razbacane okolo. Vriska, kuknjava... vuku ga za ruke, pokušavaju da mu vrate glavu, trljaju, dozivaju... majka mu ugledavši  džigericu pored pade  u nesvijest...

   U neko doba on se probudi, ustade, poče da grana rukama i mrmlja, podiže motor i odgura ga do kuće.

   Povorka za njim.

   Dugo je selo prepričavalo događaj. Dodavali su ljudi sve i svašta, da se spanđo s onom kastiguljom iz  kafane, da mu je ona nešto sipala u piće, da je bila s njim na motoru tada i da ju je često vozio kući... ali ovo vam je živa istina. Ja nisam bio tu, ali jeste Persa Mićašova i ona sve zna. Ispričala mi je ovo ovako od tačke do tačke.

  Prošlo je dosta od tada. Dugo je nosio neki jaram oko vrata. Više se nije vrća' na posao. Izvukao je  invalidsku penziju i sad je stalno na imanju. Rijetko ide put grada. Siđe do sela kad je pazarni dan i nazad  kući. Pješke. Skoro mi neko reče da ga je sreo. Ne ide po kafana više, pije samo kući. Zdeblja' se, postara' malo... ali se i dalje crveni ka odrta jofa!

   Nešto mi pade na pamet... ne bi on tu penziju izvuka' da mu nisu onda čupali i okretali vrat na silu kad je pao.

   Poremetili neke kablove sigurno...

   Glava je to