Kožni čovjek

   Kako bi se našao tu svaki put kad bi on došao stvarno ne znam. Parkirao bi taj neboplavi tomos na sred dvorišta i ušao u kuću. Pobjegao bih u drugi kraj sobe što dalje od njega i mirovao. Okrenuo bih se prema zidu da nam se slučajno pogledi ne sretnu i čekao da se vrati tamo odakle je i došao.

   A opet, taj motor, koji niko nije smio taći... ta kožna kaciga, kožne naočare sa polomljenim staklom i ta teška gruba jakna sa krznom... Mirisao je na benzin, kožu i nevolju. Pokreti su mu bili tačni i usporeni. Trajalo je to njegovo "raspakivanje". Počeo bi od rukavica (naravno kožnih) i nastavio redom. Toliko toga je bilo na njemu... kaciga, potkapa, jakna, šal, đile, čizme... a onda, kada bi sve to završio, uslijedilo bi isturanje svakojakih stvari iz džepova na astal - kožno mudo napunjeno duvanom, kresivo, kremen, trud...

   Sjeo bi na sećiju pored šporeta, tetka bi mu prinijela rakiju iz kredence, kafu i nekolike kocke šećera, a on bi otvorio pekaru, ubacio unutra svoja ogromna stopala, malo ih napario i krenuo sa ritualom. Gledao sam ga krišom ispod očiju i pazio da me ne primijeti. Imao je grubo, izbrazdano lice, sitne oči napunjene dimom i te hitlerovske brkove. Te dvije kratke štrafte ispod nosa odavale su utisak isluženog oficira neke njemačke jedinice. Kosa mu je bila sijedo plava, masna i spljoštena od kacige. Bio je stalno ozbiljan i nikad nisam mogao primijetiti ni nagovještaj osmjeha a kamoli nešto više od toga, a kada bi se meni obratio izgledao bi ljutito i opasno. Možda je on uticao na sve moje strahove kasnije, ne znam...

   "Mali! Dodji ovamo!"

   I ja bih došao ne dižući pogled.

   "Sad ćemo da te škopimo!"

   I ja bih pretrnuo od straha.

   Samo ne to čika-Hitler! Sve može samo mi murka ne diraj... govorio bih u sebi. Stajao bih tako neko vrijeme pred njim dok bi on rasturao duvan po kartici i savijao ga u fišek.  A onda bi iz par pokušaja uspio da baci varnicu na taj mali grumen i zapali cigar, podižući oblak teškog dima. Drugi su to radili jednostavnije. Uzeli bi mašicama žar iz šporeta, prinijeli cigar i priždili, ali ne i on.

   Ni kafu nije normalnu pio. Stavio bi sve kocke u malu šolju i tražio još. Vrelu kafu bi srknuo iz par gutljaja, rakiju iz samo jednog, a ni cigar mu nije trajao puno.

   I tako, uspio bih nekako da pobjegnem dok bi mu neko od ukućana "odvlačio" pažnju pričom i pitanjima. Ovoga puta jaja su spašena. Do sljedećeg susreta. I trajalo je to neko vrijeme. Svaki put je njemu ta šala bila zabavnija nego meni. Bio je profesionalni koljač stoke. 

   Prošlo je pola vijeka od tada. Nikada ga više nisam sreo.

   Skoro mi neko reče da je umro prije koju godinu. I ne bi mi žao. Bi mi milo.

   Kome li je ostavio motor...?