Midžonja

     Došli su iz Engleske preko Beograda kod nas u Nikšić. Avionom, pa vozom, pa mojim renoom četiri. Bili su kraljevskog porijekla i zasluživali su kraljevski tretman. Nije bilo lako smjestiti ih u naš skromni “dvorac”  od četrdesetak kvadrata. Sve je trebalo pripremiti. Voda je morala imati tačno određenu temperaturu i ph vrijednost, hrana je trebala biti raznovrsna, kvalitetna i tek ulovljena, tražili su da ima dosta zelenila itd...

   Bili su pravi par. Zaljubljeni, po čitav dan bi obigravali jedno oko drugog, mazili se,ljubili...

Ja bih došao s posla i zatekao bih moju sestru kako ih kao hipnotisana posmatra. I tako skoro svaki dan. Da se ne lažemo, nisu to bili baš kraljevski uslovi.

   Ne prođe puno vremena, Midžonja ostade  sam i ubrzo posta  zvijezda. Pojavi se neka bolest i ona jadnica ne izdrža. A sve moguće ljekove probasmo, čak i neke alternativne metode ali uzalud. Dugo je patio jadnik... odbijao hranu... ja bih mu donosio žive crviće i gliste, ubacao neke druge ribe da ga malo pokrenu, da živne, ali ništa.

   I jednog dana poče da jede. Svi smo bili srećni. Ta njegova malecna usta, koja su iz profila izgledala kao srce na stranu, počeše da grickaju. Najprije pomalo stidljivo, a kasnije sve više, pa čak i sa naših prstiju. Stavili bi malu larvu na prst, umočili u vodu i on bi došao i pojeo. Kraljevski diskus je čudna i zahtjevna riba. Dugo bira partnera i  kada ga jednom izabere, do kraja života ostaju zajedno.

   Tih osamdesetak litara tropske prašume je bilo njegovo carstvo. Akvarijum je bio smješten u specijalni barokni sto, posebno rađen i dodatno učvršćen zbog ogromne količine vode i težine. Luj XVI, Midžonja i pored šporet na drva... kakav luksuz!

   I tako, dan za danom, kada bih došao umoran sa posla, sjeo bih na sofu, podigao noge na tabure i sa svojom mlađom sestrom gledali bi naš tv-akvarijum. Znao je Midžonja da je zvijezda, pa kad bi se primakli toliko da nosevima dodirujemo staklo i pravimo pečate, počinjao bi da pleše pred nama, da se šepuri i pokazuje raskošne boje po obodima peraja. I govno mu je bilo kraljevsko. Malo, tanko, staklasto a ne kao kod ostalih riba, kod kojih bi se vuklo za njima i dostizalo skoro njihovu dužinu. Porastao Midžonja, veliki momak! Skoro kao dlan velik! Dolaze komšije da ga vide, da im izvede neku svoju plesnu tačku.

   I jednog dana, kao i obično dolazim u isto vrijeme, moja sestra po običaju gleda u akvarijum i pokazuje mi prstom na usta da ne pričam glasno.

   "Ššš! Polako. Midžonja spava."

   Ja pogledah, on crkao, leži na dnu postranačke.

   "Spava" - rekoh.

   A bi mi ga žao ko da je čeljade.

  "Pusti ga da se naspava, umorio se, ajmo mi na sladoled."

   Sjedimo na klupi ispred, ona bezbrižno cupka nogom i čeka da joj odmotam kornet a mene neka muka uhvatila u pluća... samo što ne zaplačem. A neću.

   Eto, neko imao psa, mačku, zeca...

   A mi Midžonju.

  "Vala, moga' si ono i bolje napisat'..."

  "Ja da sam moga' ja bi to i napisa'."

   Nego, ne pišem ja to... to neko drugi vuče olovku.

 "Znači nije do tebe?"

 "Pae... nije."

   Do nje je.