Kokoška

Stojimo ispred vrata kabine, načuljenih ušiju i čekamo. Čuje se tišina, pa stenjanje, pa vrištanje. 0djednom, ona izlijeće polugola držeći u ruci zgužvanu haljinu i nestaje kroz uski hodnik. On odmah za njom, onako go, držeći u ruci svog krvavog vršnjaka i urlajući od bola. Krv prska u mlazevima. Pomislih da je u zanosu igre odgrizla parče viršle čovjeku i da ćemo četvoronoške tražiti po brodu taj komadić da se prišije.  Sve me to vrati u djetinjstvo, selo, kokošku bez glave koja skakuće i mlati krilima u krug. Sjetih se i supe sa velikim, masnim, žutim flekama.

Sendžo je bio dobar ko ljeb, debeloglav ko mazga i jak kao bik.  Bio je novi na brodu i ovo mu je bila prva plovidba. Krupan, rošavog  rumenog lica i smeđe kose, odavao je utisak zdravog, neiskvarenog, seoskog momka.

Brod je bio star i spor. Dugo nismo gledali kopna i konačno ugledasmo obalu. Indonezija, Polinezija, Malezija, ne sjećam se... znam samo da je bila neka "nezija". Već nekoliko dana čekamo na istovar rude. Brod je bio na sidru, vidimo grad, osjećamo život ali smo i dalje daleko. Posada se unervozila. Trebalo je "napuniti baterije", poći do prvog lučkog bara, naći neku pristojnu prostitutku, napiti se, potrošiti sve dnevnice i vratiti se nazad na brod. Mornarske onanije, riže i boranije nam je preko glave i jedva smo čekali da se iskrcamo.

Često sam ljeta provodio na selu. Otac bi me ošišao do glave, ja bih plakao, on bi rekao da je to za moje dobro i poslao me kod babe i djeda. Možda je bio u pravu, kosa mi je danas kao pruće jaka i debela i svaki brica nabije žuljeve na prstima od makaza šišajući me. Nego, da se vratim na kokošku. Selo, ja, popodne, dosada. Prškam po pržini ispred kuće i tražim nekog đavola što bi baba često znala da kaže.  Ne znam zašto, ali svuda okolo su bile popadale neke krupne, zelene šljive. Zeleno grožđe sam bio svo obrstio, stavljajući ga u vazdušnu pušku i gađajući sve i svašta ali nisam znao šta sa šljivama.

Spazih je kako i ona pretura po prašini, zamahnuh i... pafff!  Pravo u glavu! Ona pade, pa se podiže, pa opet pade i tako nastavi teturajući. Ža' mi je nekako, ne znam ni sam šta sam htio, valjda da je samo uplašim... ili da je pogodim ali ne ovako. Otrčah i kazah šta je bilo, đed je uze za noge, zavrće kroz vazduh, postavi na trupinu i... cap!

Pečena kokoška zamirisa kućom. A i supa bi dobra. Jeo sam i plakao.

Spušta se noć i vidimo iz pravca grada kako nam se približava mala neugledna barka sa djevojkama. Sjajno! Nose i paket pića. Može li biti bolje? Biramo najljepšu djevojku za Sendža, da ga častimo za rođendan. Znali smo da je nenačet iako on to nikad nije htio da prizna. Ona ulazi u njegovu kabinu sa flašom viskija i nježno zatvara vrata. Mislili smo da će biti vatromet, da će sav taj testosteron da eksplodira po metalnim zidovima i da će mu to biti jedno fino sjećanje. Ali nije. Više je to ličilo na neku priču od Bukovskog. Posjeći se na stidnu dlaku i zamalo iskrvariti nije mala stvar. Pa barem da je u boju, od sablje, pa da ima šta da priča. Ovako...

Poslije te plovidbe nijesam ga više vidio. Čuo sam da je našao neku, da je kupio fino imanje blizu mora i da uzgaja mandarine.