Vanila i karamel

Sve je na njoj bilo neobično.

Pojavila se iza ćoška i porušila sve moje principe, stavove i teorije. Dugo smo šetali. Ja sam pričao kao navijen a ona je slušala. I kada bi rekla nešto, rekla bi to tiho, sa nekim prikrivenim oprezom. A ja bih nastavio i dalje da "meljem". Nosila je vrlo malo šminke i nimalo parfema. Pitao sam je li riđa? Pitao sam da li je udata? A znao sam da nije. I bio srećan. Mirisala je na vjetar, na čistu posteljinu i na livadske pečurke. Baš tako.

Nemam namjeru da je ovoliko opisujem ali imam potrebu. Jaku potrebu. Treba  mi da se prisjetim svakog detalja, svakog njenog pokreta i svake riječi, da kada dođu oni olovni dani i kada se tuga pojavi niotkud, da se uhvatim za njih i čvrsto držim. Zato uzimam par kocki žutog šećera, umačem ih u apsint, prinosim upaljač... one se lagano tope, prelaze u karamel i odmotavaju film.

Shvatio sam da postoje dvije grupe ljudi: oni koji vole čokoladu i drugi koji vole vanilu. Nikad nisam bio u klubu čokolade. Ali vanili, prelivenoj karamelom... e tu nisam mogao da odolim.  Baš kao ni njoj. Vanila i Karamel. Ona i ja.

Ovo mi nije trebalo. A možda i jeste. Dugo me nosio vjetar... onako besciljno. Dugo nisam volio... onako, ciljno.

I evo je tu sad...

Gledam je isto kao i tada, dok se  izvija i propinje šireći veš ispred sa  đerdanom od štipavica oko vrata i maramom na tufne. Ništa nije završeno. Ni kuća, ni ograda, ni tapete u dječjoj sobi..

Ali zar treba?

Budi me lavež pasa i vika ljudi. Došli su šinteri.

Previše popih...